Бележница

У ХИЛАНДАРУ И КАРЕЈИ ОВОГ ПРОЛЕЋА, ПОД СЕНКАМА СВЕТА КОЈИ УБРЗАНО ПОСРЋЕ
Светогорски памтеник
Савиним стазама, поред Савине воде, у Савине светиње... Хиландар је и данас „кантар Србије”, како је говорио свети Николај Охридски и Жички. Савина Карејска посница и сада је „светлост над Светом Гором”, у јединој држави на свету чији се становници рађају смрћу. Овде се увек долази први пут и увек је исто, увек другачије. После тридесет година долажења, сећамо се многих дивних стараца, монаха, који сада светле у глуво доба ове дубоке ноћи и дају нам снаге да не клонемо

Пише: Мишо Вујовић
Фото: Мишо Вујовић, монах Милутин

Стара „тојота хајлeкс” еластично скакуће по прашњавом друму изрешетаном рупама грубо прокрчених противпожарних шумских путева, испуцалих од клизишта и честих бујица са околних узвишења. Возимо се светогорским брдима, обраслим четинарима, ситним растињем, дивљим кестеном, биљкама процветалим у морском плаветнилу и небеском огледалу, са уздигнутим Атосом као престолом Богомајке милостиве заштитнице Атонске горе.
Први пут се, након три деценије тумарања Светом Гором, кроз облаке прашине и неприступачне пределе, копненим изрованим путевима, пробијам од Кареје до Хиландара. Неки манастири, попут Ватопеда, због пандемије су на прилазима поставили рампе са обезбеђењем.
„Ватопед је ускратио посете ходочасницима, потпуно се затворио и изоловао од осталих, још на самом почетку, и скоро сви монаси су се поразболевали, на челу са игуманом”, каже наш симпатични и ведри возач Шумахер, како нам се представио, док смо се пробијали прашњавим путељцима према Хиландару. „Овде је и прашина света”, примећује овај доброћудни монах за воланом, упознат са сваким педљом ове благодаћу Божјом натопљене земље.
Савиним стазама поред Савине воде избијамо изнад Савиног светог манастира, из кога је очеве мошти Свети Сава понео да мири завађену браћу Вукана и Стефана. Након одласка светих моштију из његовог земног почивалишта никла је винова лоза Светог Симеона која и данас својим плодовима доноси радост у многе домове.
„Хиландар је колевка душе и ризница српског памћења. Вечно кандило небеске и кантар овоземне Србије. Мистична галерија тајни у чијим су светим одајама пронашле спокој све наше победе и порази. Ту у Милутиновој цркви прогледале су Стефанове очи, а Вожд је целивао радовањску секиру”, написао сам, пре четврт века, у уводнику промо-публикације о Хиландару Осам векова српске душе.

СТАРЦИ ПРОМИЧУ КРОЗ СЕЋАЊА

Неописив је осећај проласка кроз велику манастирску капију избледелу од ветрова и векова. Присећам се својих првих корака и уласка из Лазареве припрате у Милутинову цркву. Причам добром Брашу, саборцу митрополита Амфилохија у раскрчивању комунистичког корова у Црној Гори, о узбуђењу када сам први пут крочио у храм хиландарски. Сећам се стараца који промичу као сенке у глуво доба ноћи. Црноризаца стопљених са манастирским фрескама како устају из стасидија и након поклона и одговора на јектенија поново зароне у свет небеских сила. Времешни Михајло, пекар, неретко би захркао, тек толико да се гласне. Упечатљиви отац Кирило, минијатурних димензија, урањао би у те дрвене столице. Гаврило, дугогодишњи искушеник, будио се тачно у моменту када би дошао ред да изговори молитву. Отац Василије, чудесни Чачанин, дочекивао је госте као најрођеније, не скривајући одбојност према комунистима, а беше спевао и песму „Десант на Хиландар” о посети, по многима непримереној, тадашњег председника Србије Слободана Милошевића овом српском храму најистуренијем према небу.
Отац Јован је у десетој деценији на коленима обрађивао башту. Младошћу и енергичношћу су одскакали Јосиф, библиотекар, и Никанор, подрумар.
Пре њега се о подруму бринуо Стефан, који ће у Протату заменити незаменљивог оца Митрофана, једног од најугледнијих и најутицајнијих хиландараца, преминулог непосредно након престанка бомбардовања СР Југославије 1999. године.
Отац Митрофан Мишулић, смерни монах, мисионар и неимар, деценијама је обављао дужност првог епитропа манастира, бавећи се обновом, економијом и свим осталим пословима према спољном свету. Уживао је неподељено поштовање како од светогораца, тако и код грчког становништва и локалне администрације у целој северној Грчкој. У метоху Каково створио је продуктиван економат. Рибњак за који смо млађ доносили из Ечке, фабрику за прераду дрвета, пластенике за поврће... Његова ерудиција и снага речи, проповеди о Хиландару, о Васкрсењу Србије у Првом светском рату, и код њега самог и код слушалаца изазивале су емоције. Говорио је течно и топло, наглашавајући хуманистичко-родољубиву димензију своје личности. Вођен потребом да помогне браћи на ратом захваћеним просторима, иницирао је акцију за помоћ породилиштима Републике Српске. Неколико хиљада деце, претежно ратне сирочади, тако је боравило у грчком летовалишту Аспровалта, у велелепном комплексу манастира Света Лидија, код архимандрита Теофила који је нештедимице помагао српски народ свих тих ратних и поратних година.

НЕВИДЉИВА МЕЂА ВЕЧНОСТИ

Старац Агатон би целу службу престајао. Онако светачки бео, скетски готово прозиран, изражених костију на рукама обложених танким слојем беличасте коже, миран и благородан, тела испосничког, боље рећи танко обложеног скелета, изгледао је као да је сишао са неке старе избледеле фреске. Отац Агатон, потоњи великосхимник Антоније, годинама је исповедао монахе и сматран је једним од највећих живих духовника Свете Горе.
Нечујни отац Сава стајао је иза Богородице Тројеручице, поред сребрног саркофага Светог Симеона, на месту где је светитељ првобитно сахрањен.
Навиру успомене о чуварима ове светиње, вековима изложене бурама и ветрометини догађаја, од пљачкашких похода гусарских банди, преко отоманских освајача, окупације од стране бугарских монаха, до комунистичког тихог терора у време Тита, када је ова светиња сматрана за непријатељско легло српског клеронационализма.
Један је и непоновљив Хиландар, ушушкан у Милеји, саграђен не само за молитву и стално прибежиште, већ за окрепљење и обожење целокупног рода српског.
И би извор светлости духа, непроцењиви оријентир, безвремена невидљива међа вечности. Она иста, због које су нас вековима нападали. И би Србима на вечни поклон. Моћном владару у монашкој раси и сину му и оцу духовном, за чијим стопама се запути на Гору Атонску.
И би поклон и светлост васколиком роду српском на чијем је златном ђердану највећи медаљон трајања.
И би у сред Милеје бијели Виландар из хиљаду магли – како предање говори...
Оживе дом опустели почившег монаха Хиландариона, који Отац и Син обновише и призваше благодат Духа Светога на дар целом српском роду. И његово манастирско житије препуно је драматичних интервала, освајања, пљачки, похара, пожара, окупација... „Увек је био кантар Србије”, тврдио је владика жички и охридски Николај. Свака епоха моћи отаџбине одсликавала се на Хиландару и његовом утицају у православном свету. Као први универзитет, изнедрио је најпре архиепископе, касније емисаре, проповеднике, духовнике угледне широм православног света.
„Крајем осамдесетих у манастиру је служило петнаестак стараца, већином припадника Југословенске војске у Отаџбини и Љотићевог ’Збора’, који су пребегли на запад након Другог светског рата”, присећа се отац Стефан, протос и члан светогорске управе, у то време један од најмлађих, данас међу најстаријим хиландарцима по годинама и времену проведеном у манастиру. Та стара гарда, на челу са духовником Агатоном, уз мудру и визионарску идеју почившег оца Митрофана да манастир економски ојача, утемељила је данашње монашко братство које од Другог светског рата никада није било бројније.

ЧУДНЕ СТВАРИ СЕ ДОГАЂАЈУ

„Да ли сте први пут у Хиландару?” прену ме глас младог монаха чија брада светлуца у прамену сунца тренутно засталог да још светлије нагласи лепоту ових древних зидина на које су насртали разни насилници.
„Деведесетих, раних, први пут сам ушао у највећи олтар наше цркве”, рекох спонтано, свестан да је сваки долазак и манастир Хиландар – први и непоновљив. Ма колико знаш, увек изнова откриваш ту скривену галерију тајни. Чак и у том разбарушеном монаху Николају, склоном шеретским упадицама, маскираном иза тамних наочара, монаху чији је омиљени јунак Витез Која, откривамо сву разноврсност Хиландара, његову снагу и моћ да усклади или уштимује све различитости. Слабе да оснажи, посустале окуражи, заслепљене да раслепи, опијене да отрезни, горде да укроти, устрептале да умири...
У књиговезници посећујемо оца Доментијана, несвакидашњег по много чему. Човек благе природе и огромног животног искуства, оштроуман али ненаметљив у својим ставовима. Обрадовао нам се истински, без куртоазних гестова, дочекује нас широка срца, радосних зеница, топлог братског загрљаја. Причамо о свему. Отац Доментијан се остварио и био успешан у свим димензијама живота. И на пословном и личном плану.
„Искуство нас опомиње. Свет убрзано посрће. Осећам унутрашњи немир, чудне ствари се догађају”, каже тихо, гледајући нас забринуто, не скривајући зебњу и неизвесност надвијену и над овим сводом небеског престола опсталим у олујама епоха, захваљујући непрестаним молитвама и милости Сведржитељевој.
И тек ту, у заветрини овог храма, у коме време одавно стоји и где се свака душа осећа сићушном али испуњеном, још више суочена сама са собом, човек осети дамаре вечности и тврдњу Светог Саве да се ни једно место на свету са овим не може упоредити.

***

Карејска Посница, светлост над Светом Гором
Улазе богобојажљиво да се поклоне, заклоне, замоле, исповеде и помоле Богомајци Млекопитатељици Чудотворки – брзој помоћници Карејској.
Небојша је стигао из Белгије, са двојицом православних свештеника Фламанаца. Гледао је на „Јутјубу” филм „Молитва без престанка”, о најмолитвенијем кутку светогорском. Посматрају са дивљењем пећину у којој се за опроштење грехова васколиког рода молио Свети Сава. То прибежиште за тиховање првог архиепископа данас је једна од најпоштованијих светиња Свете Горе, једине државе чији се становници рађају смрћу.
О Посници Светог Саве, старцу Никодиму и моћи његових молитви сведоче хиљаде цедуљица са именима за молитву из готово свих крајева света.
„Посница је светлост над Светом Гором”, каже монах Никодим Хиландарски и Карејски, подвижник, молитвеник, неимар – чије дело је тешко мерити овоземним кантарима. Посматрамо поплочане прилазе Посници, зидану ограду са капијом од кованог гвожђа, камене потпорне зидове, нови кров од камених плоча, келије, цркву... Све као у добу златном немањићком, када су ницали храмови, а пола Свете Горе претворено у задужбине Немањића, Бранковића и остале српске властеле.

***

Код оца Никодима о Светом Никодиму
Старац Никодим већ две деценије и кусур предано испуњава једно од најзахтевнијих монашких правила у држави где је молитва завет, занимање, философија и смисао живота. Молитвено правило у Посници Светог Саве дефинисано је Карејским типиком чији је аутор Свети Сава, први духовни пастир српског рода, просветитељ, мисионар, државник и дипломата, подвижник са архиепископским жезлом, светац лишен гордости, „од свих грешнији” – како се потписивао.
Читам Никодиму песму „Старац” из збирке „Острво” Бранислава Матића.
Слуша нетремице, док ми глас подрхтава под овим светим сводом натопљеним псалмима, тропарима, славопојем Христу и Богородици, пуних осам векова без престанка. Пева песник о „рту најистуренијем, у модром недовиду”, у коме „нешто просијава даноноћно и ове јесени многоимене...”
„Као безгласни шапат, / као обред разрешења, / старо знамење осењује / ово стадо заблудело, залутало. / То старац Никодим / испосницу кади, / пећину сузицом залива, / псалме Савине дочитава, / јутрење још једно сазива...”
На тренутак заћутасмо. Пријају ови топли стихови, али Никодим одавно није од овог света, маскираног у демонске оклопе антихриста.